Grad
Ima gradova koji ne znaju za vreme i gospodara. Najlepši su u sumrak, kad se razlike izjednače, obojene istim narandžastim odsjajem. Onaj ko se u tom trenutku nađe u procepu senki dva istočna minareta jedne male džamije kraj Kapali-čaršije i kome je poznata drevna bajalica koju baš tada mora da izgovori, zaustaviće vreme u Gradu nad gradovima. To je treptaj kada će videti kako i vešti trgovac brka šta je zlato a šta bižuterija i kad kupac ne zna da objasni zašto je to uopšte važno. Zateći će starog Jermenina koji zubima proverava dukat. I malo dete na nekom od mostova na Bosforu, koje još dugo neće razumeti svoje nepomireno grčko-tursko poreklo. Tu negde i Šiptar iz Makedonije prodaje „originalne“ nargile japanskim turistima. A japanski turisti fotografišu Harem, zakinuti nesposobnošću da shvate hedonizam bliskog istoka.
Onaj ko zna da uhvati ovaj narandžasti trenutak ima čitavu večnost da šeta kroz zamrznuti grad. Može satima da posmatra pokret prodavca začina, zaustavljen u trebljenju cimeta kroz palac i kažiprst. Može da uđe u hodnike sećanja plavokosog mladića koji nezainteresovano šeta unaokolo. Trenutno razmišlja koji ga je đavo naterao da iznajmi stan na Taksimu i kako će da skrpi kiriju za ovaj mesec. A maločas je razmišljao kako bi bilo lepo da revolucije nije ni bilo, i da je njegov pradeda ostao u carskoj Rusiji. Sad bi on bio u najmanju ruku neki mladi aristokrata, a oni ne razmišljaju baš mnogo o kiriji.
Grupa turista iz Srbije se naglas divi mozaicima Aja Sofije i žuri da poseti Beogradsku crkvu, koju su po legendi ovde podigle srpske izbeglice iz Beograda, nakon Sulejmanovog osvajanja 1521. godine. Pisanih tragova o tome naravno nema, ali koga je briga? Ko kaže da je istina bolja od lepe laži?
Jedan vizantolog iz Toronta prvi put ulazi u Cisternu. Uhvaćen je u trenutku kad silazi na poslednji stepenik i podiže glavu. Uporan posmatrač će primetiti da su mu oči malo zasuzile. Možda ga je uplašila lepota onoga čemu je posvetio život, a možda ga samo štipa vlaga.
Svaki narod prati jedan vetar. Neki su ovde duvali iz velikih daljina, snažno, noseći zvukove kopita divljih konja. Neki su došli s juga noseći tišinu mudrosti, a neki su čini se oduvek tu. Svi ti vetrovi i danas šetaju kroz uske zabačene ulice najvećeg raskršća sveta, i nose iste mirise i strast, na nedohvat površnim turistima i onima koji ne veruju u magije.
Istanbul.
Grad koji vidim s unutrašnje strane kapka.