Ima gradova koji ne znaju za vreme i gospodara. Najlepši su u sumrak, kad se razlike izjednače, obojene istim narandžastim odsjajem. Onaj ko se u tom trenutku nađe u procepu senki dva istočna minareta jedne male džamije kraj Kapali-čaršije i kome je poznata drevna bajalica koju baš tada mora da izgovori, zaustaviće vreme u Gradu nad gradovima.

Onaj ko zna da uhvati ovaj narandžasti trenutak ima čitavu večnost da šeta kroz zamrznuti grad. Može satima da posmatra pokret prodavca začina, zaustavljen u trebljenju cimeta kroz palac i kažiprst. Može da uđe u hodnike sećanja plavokosog mladića koji nezainteresovano šeta unaokolo. Trenutno razmišlja koji ga je đavo naterao da iznajmi stan na Taksimu i kako će da skrpi kiriju za ovaj mesec. A maločas je razmišljao kako bi bilo lepo da revolucije nije ni bilo, i da je njegov pradeda ostao u carskoj Rusiji. Sad bi on bio u najmanju ruku neki mladi aristokrata, a oni ne razmišljaju baš mnogo o kiriji.

Grupa turista iz Srbije se naglas divi mozaicima Aja Sofije i žuri da poseti Beogradsku crkvu, koju su po legendi ovde podigle srpske izbeglice iz Beograda, nakon Sulejmanovog osvajanja 1521. godine. Pisanih tragova o tome naravno nema, ali koga je briga? Ko kaže da je istina bolja od lepe laži?

Jedan vizantolog iz Toronta prvi put ulazi u Cisternu. Uhvaćen je u trenutku kad silazi na poslednji stepenik i podiže glavu. Uporan posmatrač će primetiti da su mu oči malo zasuzile. Možda ga je uplašila lepota onoga čemu je posvetio život, a možda ga samo štipa vlaga. 

Svaki narod prati jedan vetar. Neki su ovde duvali iz velikih daljina, snažno, noseći zvukove kopita divljih konja. Neki su došli s juga noseći tišinu mudrosti, a neki su čini se oduvek tu. Svi ti vetrovi i danas šetaju kroz uske zabačene ulice najvećeg raskršća sveta, i nose iste mirise i strast, na nedohvat površnim turistima i onima koji ne veruju u magije.

Istanbul.

Grad koji vidim s unutrašnje strane kapka.

Usledila je potraga za nekim svedokom da Benko postoji i da ja nisam luda i da je sve u redu i da nisam izmislila te velike providne plastične kutije sa crvenim ili žutim poklopcem u kojima i dan-danas držimo potrpane kojekakve začine, vanil-šećere i slične zavrzlame u kesicama.

Potraga je bila uspešna i uskoro mi je Una, drugarica iz razreda, potvrdila ne samo da Benko postoji, već da ga i ona koristi kao sinonim za sve čoko-napitke (ovim putem molim Unu da mi ne negira ovu tvrdnju posle toliko godina i sruši mi veru u sopstveno detinjstvo). Kasnije sam nabasala na još neke saučesnike koji se sećaju mog omiljenog proizvoda s kraja osamdesetih, a neke sam zavrbovala da pređu u moju sektu iako nisu imali pojma o čemu se radi.
Svi vi koji možete da prizovete ukus Benka na kvržice za osećaj slatkoće dok govorim o njemu, i pritom neslućenim brzinama idete u rikverc ka bezbrižnim danima kad se jurilo za loptom ili najnovijim barbikama, pripremite se na šokantnu vest. Posle raspada SFRJ, prizvođač(Merkator, Slovenija) je odlučio da ime ovog proizvoda promeni u Ben Quick! Ambalaža je ostala ista, ali ime će izgleda zauvek otiću u zaborav.

Ako se nađe poneki sentimentalni pravnik da ovo pročita, zamolola bih ga za pomoć oko tužbe koju nameravam da iznesem pred sud za ljudska prava u Strazburu, štiteći svoje pravo na sećanja iz detinjstva.

I reče mi Ana, a potvrdiše i drugi Zemunci, da se već godinama pojavljuje u istoj toaleti-sive pantalone, sivi džemper i papuče čak i kad je jako hladno (sećam se njihovog od reda istog izraza lica kad su pokušavali da se sete te odevne kombinacije za sva godišnja doba-pogled nakrivljen ka gore levo, oči žmire a mozak radi punom parom). Kosa mu je u nekakvim prinudnim dredovima(tako je ispalo od nečešljanja) do pola leđa, naravno i brada.Ono što nisam uspela sa sigurnošću da utvrdim jeste da li izvodi neki performans (poput čuvenog Piksijevog sviranja frule ispod noge) ili je sam po sebi postao slavan. Biće da je ovo drugo.
Ako neko zna još ponešto o Robinzonu ili ga je u skorije vreme video, neka se oglasi!