Borba protiv vetrenjača

Čovek se uči dok je živ, a ipak umre kao budala, kažu Rusi, i jedan mudar čovek kog znam. Na početku godine, baš kad nam je mudra reč najpotrebnija, vispreni prijatelji su obično na zimovanju, a Rusi čame na policama u bibliotekama za koje nam je upravo istekla članarina. Valja zato zakoračiti na beogradske ulice i naučiti ponešto od njih. Samo, kao što se u kafanu ne ide bez predznanja, tako se ni na sokak ne izlazi bez mašte. I toplih cipela. 

Oni koji su se opskrbili nemirnim duhom i hrabro kročili na gradski pločnik, na uglu ulica Kralja Petra i Kneza Mihaila u kasne večeri mogu da čuju zvuke gitare. I tihu molitvu na nekom  čudnom jeziku, i cenjkanje trgovaca, i crkvena zvona u odjeku, i obućarski čekić, i zveckanje kafedžijskih fildžana, i šuštanje skupocenih gospodskih ‘aljina, i sirotinjske kudelje. Što čovek više sluša, sve više toga čuje.

A važno je prvo čuti te gitare. Ko to ume, sve mu je drugo lako. Tužne neke note sunce im njihovo, dopiru sa Dorćola i Jalije, dunavske obale, pravo iz jevrejskog kraja. Sefardske žene pevaju na španskom i ladinu, u letnja predvečerja, u mirisnim baštama i uskim sokacima. Ta se pesma razleže Dubrovačkom i stiže do velike raskrsnice po kojoj je Dort-jol (“četiri puta, četiri ćoška”) i dobio ime. Bojažljivo seče Dušanovu i meša se sa veselom halabukom iz obližnjih gostionica, a zatim hrabro nastavlja uz Zerek, danas nazvan Gornji Dorćol, ulicom Kralja Petra.

Umuvala se sefardska pesma među zanatlijske dućane i već je jedva možemo razaznati. Jer tu, odmah iza ugla, iz Gospodar Jevremove, pridružuju joj se i zvuci iz Bajrakli-džamije. Niski neki, orijentalni polu-tonovi, stari bar koliko i sama zgrada, iz onog vremena XVI, XVII veka kada je Beograd imao preko 250 džamija. Pri vrhu strme kaldrme čuju se već i vešti a dobrodušni cincarski trgovci. Da se razumemo, kod njih može baš povoljno da se pazari, ko ume da pregovara.

Sa druge padine Kralja Petra, sa savske obale, iz srpskog kraja, pristižu zvuci pravoslavnog pojanja, zvuci veselja u kafani koja ostade bez prikladnog imena, rzanje i trupkanje pregnutih konja koji ispred nje nemirno čekaju, tišina vina koje zri u podrumima Karađorđeve ulice i graja dece koja se već tri veka razleže dvorištem najstarije beogradske škole.

Šor Kralja Petra spaja dve reke, tri vere, četiri komšiluka i ko zna koliko naroda. I baš tu, na njegovoj najvišoj tački, na uglu sa Kneza Mihaila, gde se melodije vekova neraskukuljivo upetljavaju, tu gde i mi stojimo od početka ove priče, postavljeno je prvo sijalično mesto u Beogradu, nakon što je 1890. godine usvojena Odluka o elektrifikaciji javnog svetla.

Baš na tom mestu, prva beogradska sijalica! Da nam već jednom sine, dok pijemo kafu u “Tribeki”. Da nam postane jasno kao dan da ista pesma može da se svira na nekoliko različitih štimunga i peva na nekoliko jezika, a da uvek podjednako gađa, da kafanu čine tambure a ne svađa, da grad čini duh a ne vladar , da čoveka čini ljudskost a ne sorta kape koju nosi, i da sve to možemo onako šmekerski i uz malo mašte naučiti i na jednom običnom beogradskom ćošku. Dok ne sakupimo novaca za put u Jerusalim.

*Slika 1: Ulica Kralja Petra, Zerek (Gornji Dorćol)    
*Slika 2: Sinagoga Bet Izrael, Cara Uroša 20, na mestu današnje Galerije fresaka
*Slika 3: Jevrejska ulica, Dorćol
*Slika 4: Bajrakli džamija, Gospodar Jevremova 11
*Slika 5: Saborna crkva, Kneza Sime Markovića 3
*Slika 6: Kafana “?”, Kralja Petra 6 (manja kuća desno, ispred koje je “gužva”)

Dragi moji rođeni Beograđani, ako znate nekog  Vrpoljca, Padejca, Vranjanca, Tuzlaka, Vrščanina, bledunjavog Rusa iz velikih daljina ili pak imate prijatelja iz mesta tako malog i neznatnog da ni naziv niste uspeli da upamtite, nemojte da vas mrzi. Pozovite ih odmah telefonom, zanemarite njihovo čudjenje  i zahvalite im se unapred za ono što će neki od njih ostaviti našoj prestoničkoj deci.

I prepustimo nekom lakovernijem parolu “Moj grad si došao da lomiš!” koja je među Beograđanima buknula nakon što su u toku nedavnih nemilih uličnih događaja pojedine televizije „pouzdano“ prenele da su huligani mahom dolazili organizovano, „sa strane“. Manimo se, jer teško nama da nebeograđani “organizovano” dođu po ono što im ovde zaista pripada, umesto po koju patiku iz “Nike” izloga. Kako li bi to izgledalo?

Zamišljam samo kako prvi beogradski urbanista Emilijan Josimović dolazi iz Stare Moldave, svog malog rodnog mesta na srpsko-rumunskoj granici i povlači legendarnu odluku iz šezdesetih godina XIX veka da se krivudavi i pomalo blatnjavi sokaci beogradskog centra zamene veličanstvenim trasama današnje  Knez Mihailove, Kralja Petra i Cara Dušana. Ne daj bože, pa kuda bismo štrapacirali. Uh, eto iza njega i Ivana Meštrovića. Kaska iz svog Vrpolja i traži nazad Spomenik neznanom junaku, Avalu hvala zadržite. A nosi pod miškom i Pobednika. Lepo će stajati i negde drugde, što baš na Kalemegdanu?

Već vidim kako stižu i traže svoje i arhitekte ruske emigracije, njih se najviše plašim. Ok, ostadosmo bez Patrijaršije, zgrade Vlade, prelepe Glavne pošte u Takovskoj, i naravno Ruskog doma. Može se i bez toga. Slovak Franc Janke ostavlja nas bez Saborne crkve. Ma ionako ju je radio po ugledu na crkvu u Sremskim Karlovcima. Ovo je Beograd, nama treba original, bre! I sami smo razmišljali da je vratimo.

A Nikola Dobrović? To je neki sumnjivi tip iz Pečuja (gde mu to dođe?). I šta sad on hoće? Ni manje ni više nego ceo Novi Beograd!  On ga je osmislio, on ga i nosi kući. Iz malog panonskog sela stiže i Aleksandar Bugarski samo na kratko, da pokupi Narodno Pozorište i Gradsku skupštinu.

Laganim banatskim koracima iz Vršca nam dolazi Dragiša Brašovan. Predomislio se oko prelepog Doma vazduhoplovstva u Zemunu, a vi Zemunci vidite šta ćete sa tom parcelom kad ostane prazna.  Usput će sa sobom poneti i hotel Metropol, zgradu Muzeja Nikole Tesle i zgardu BIGZ-a (umetnici i muzičari nek se snađu negde drugde za probe i ateljee)…

Budim se iz ovog košmara očerupanog beogradskog pejzaža i razmišljam. Osim što su nam gradili, oni su nam slikali, svirali, pisali, zasmejavili nas, glumili nam, bili nam prijatelji, trpeli nas i - od Karlovčanina Duška Jakšića koji je komponovao i otpevao legendarnu beogradsku himnu “za tebe k’o da stoji vreme, ti živiš srcem uvek mlaaaad”, pa do nezaboravnog Nišlije Duška Radovića – bili i ostali neodvojiv sastojak recepta za pravi singidunumski duh. 

Zato, zahvalimo našim provincijalcima što su nam omogućili da imamo gde da budemo Beograđani. Pa sve i ako je zbog nekih od onih koji su došli “sa strane” stvarno i nestala pokoja patika iz izloga kako tvrde mediji, lako ćemo oprostiti. Kuća časti par Najki. Samo da nam ostane sve ostalo.

Fotograf “Vetrenjača”:  Bojana Žuža

Ne mogu da zaboravim čuveni primer iz gimnazijskog udžbenika za psihologiju: radnici zaposleni u tekstilnoj industriji razlikuju čak 40 nijansi crne boje. Ko bi se tome nadao od jedne obične crne?

Takav je život - da bismo stekli moć da uočimo razlike u masi sličnog potrebno je iskustvo i potrebno je da nam je dovoljno stalo. U suprotnom, crna zauvek ostaje samo crna (čak i kad primetimo da nam se crne pantalone i crna majica nekako ne slažu!), besmislene cifre berzanskih izveštaja nikad nam neće pomoći da se obogatimo,  pripadnici-ce suprotnog pola uvek će biti rulja u kojoj su “svi ionako isti”, pobrkaćemo uskršnja i Faberžeova jaja, a naizgled jednolični soliteri Novog Beograda za nas nikada neće postati nešto više od “onih tamo spavaonica”.         

Za belosvetske magove arhitekture, novobeogradski, a osobito takozvani savski blokovi (61-64, 45, 44, 70), predstavljaju pravu strukovnu Meku. JAT Revija od pre nekoliko meseci donela je simpatičan tekst  o jednom svetski poznatom neimaru koji je, nakon što su ga dva-tri dana onako tradicionalno beogradski “vodali” po Skadarliji, Dorćolu i Belom dvoru, jednostavno rekao: “Sve je to lepo, ljudi, ali vodite me na Novi Beograd. Hoću da vidim PRAVU arhitekturu.”

I tu smo. Savski blokovi do danas su jedinstveni primer jedinstvene  fuzije svih najvažnijih svetskih arhitektonskih pravaca iz prve polovine dvadesetog veka, od Garden city-ja do Le Korbizjeove Atinske povelje.  Svaka blokovska  celina pažljivo je isplanirana tako da može da živi za sebe i unutar svog nukleusa – mesne zajednice, ali je istovremeno lišena ksenofobije vezom otvorenog prostora između blokova.  

Upravo je ovaj otvoreni privatno-javni prostor (po konceptu bitno različit od običnih gradskih parkova) jedan od pravih blokovskih mirakula. Udešen je tako da podseća na hektarima veliko zeleno zajedničko dvorište u kome su i osamljenost i druženje podjednako dobrodošli. Komšija i neznanac. Novobeograđanin i novi Beograđanin. Šetač i boćar. A i blejač.  Ko ne veruje, neka udari u špacirung prostranim šetalištem Lazaro Kardenasa koje spaja večito zavađene blokove 70, 44 i 45. 

Osim što se podređuju čoveku, blokovi se klanjaju i Savi. Njihova stepeničasta struktura počinje tim, naivnom posetiocu zastrašujućim, gigantskim blokovima 61, 62, 63 i 64, nastavlja se nešto nižim crvenim soliterima bloka 70 i 45, umiruje se četvorospratnicama i konačno,  priznaje svoju neznatnost pred prirodom pitomim dvospratnicama koje su pred Savom manje od makovog zrna.

 Za one koji imaju šmeka za uživanje, magija ovog prostora svoj vrhunac doživljava na keju. Kada krenete Nehruovom ulicom ka reci, naići ćete na bistu ovog borca i slobodotvorca kojoj blokovski mangupi povremeno skidaju glavu, ali je uredno vraćaju nakon nekoliko dana. Još nekoliko koraka i eto vas na savskom nasipu – uz malo sreće naletećete na nekog autentičnog Savadžiju koji će vam u turi obilaska splav-kućica objasniti da život zapravo JESTE reka, iako vic o dizelašu i mudracu kaže drugačije…

Pozivam Učitelja u penziji da udari po guščijem peru i raspiše se o Vršcu!